Izaberite stranicu

Pesma sutrašnjeg dana | Sve priče 2

2.200,00 дин.

Robert Luis Stivenson
Pesma sutrašnjeg dana
Sve priče 2
Prevod Milan Miletić
Predgovor G. K. Česterton

Stivenson je osećao realizam književnosti devetnaestog veka, pesimizam savremene poezije… i premda je u potpunosti pripadao tom vremenu i društvu, i pored toga što je čitao sve realiste, poznavao sve umetnike, sumnjao zajedno sa sumnjičavcima… on bi raširio svoje ruke širokim i slepim pokretom, poput nekog ko bi hteo da pronađe krila u trenutku kad svet tone ispod njega. – G. K. Česterton

Izdanje: 2018
Format 13.5×20cm
Strana 616
ISBN 9788660200329

Kategorija:

Opis

Ponešto se, s vremena na vreme, govorilo o pravednosti ili nepravednosti očigledne reakcije protiv Stivensona. Malo toga će, ili ništa, biti rečeno o njenom konačnom uspehu ili neuspehu, a za to postoje najmanje dva razloga. Prvi je da takva nagađanja u vezi s modom budućeg vremena, opšte uzevši, prilično izmiču oceni, jer se zasnivaju na sasvim očiglednoj zabludi.

Ona uvek ukazuje na to da će ukus publike nastaviti da napreduje u sadašnjem pravcu; što je, istina, jedina stvar za koju znamo da neće vredeti. Stvar koja odluta velikim zavojitim krivinama može da se završi bilo gde; ali preobraziti svaku krivinu u pravu liniju koja zamahuje u prazninu bilo bi, u svakom slučaju, pogrešno. To je očigledno čak i kod podnošljivo kratke istorije modernog romana.

Ljudi viktorijanskog doba poznavali su neku vrstu salonske igre poređenja Dikensa i Tekerija; ali bili bi zaprepašćeni da čuju kako moderan mlad svet izjavljuje kako je Tekeri daleko sentimentalniji od Dikensa. Bili bi zaprepašćeni oživljavanjem Trolopa, praćenog relativnim zanemarivanjem Tekerija.

Za one revnosnije viktorijance tog sveta, Trolop je bio drugo ime za trivijalnost. Oni bi se svakako osetili onako kako bismo se mi osetili da nam kažu da će Čarls Garvis nadživeti Džona Golsvordija. Jer veliki genije može da se pojavi ispod gotovo bilo koje maske; čak i ispod maske uspešnog romanopisca.

Drugi razlog zbog kojeg zbacujem sa sebe ogrtač proroka i odbijam da odmerim pitanje budućnosti, jeste to što ne smatram da je ono posebno važno. Ima odličnih pisaca iz prošlosti, isto kao i današnjih, koje čita samo mali broj ljudi; i ne priznajem to da mnogi znaju sve o njima, samo zbog toga što ih nikad nisu znali.

Ne vidim zbog čega bi trebalo tako naslepo iskazivati nepoverenje popularnosti i tako naslepo iskazivati poverenje potomstvu. Međutim, neke od uslova opstanka možda treba u većini slučajeva razmotriti.

Stivensonova slava u budućnosti opstaće ili će nestati u zavisnosti od snage ili slabosti određenog argumenta. Nju je verovatno najjezgrovitije iskazao kritičar koji ga je optužio za „spoljašnjost.“ Ono što on naziva nedostatkom spoljašnjosti, ja bih bio sklon da pripišem zabludi unutrašnjosti.

Verovatno će biti bolje ako ga nazovem nedostatkom „psihologije.“ To je predstava da ozbiljan romanopisac treba da se ograniči na unutrašnjost ljudske lobanje. Dakle, Stivensonova fikcija puna je pantomime; u strogom smislu žive akcije ili izraza. I zaista izgleda kao da je kritičari, nekom vrstom igre reči ili kvarenjem značenja, poistovećuju s dečijom pantomimom; premda bi Stivenson bio poslednji kome bi čak i to trebalo prigovoriti.

U svakom slučaju, ova ideja da uzvišena fikcija treba da se bavi usamljenim i nepristupačnim intelektom je zaista veoma očigledna zabluda. Dovoljno je razborito reći da smo u stanju da zavirimo ispod površine; ali ne i da ne možemo da vidimo ono što je na površini. Najmanje od svega je razumno reći da nismo u stanju da verujemo u to jer je izašlo na površinu; mada je ogromno poput kita.

U stvari, ton više podseća na ton izvesnih skeptika koji nagoveštavaju to da mornari ne bi trebalo da misle da su videli veliku vodenu zmiju, zbog toga što je, kad su je ugledali, bila četvrt milje dugačka. Stoga i mi s pravom možemo da zagovaramo to da psihološke stvari nisu manje psihološke zbog toga što na površinu izbijaju u obliku pantomime.

Argument je isto što i reći da zaista delikatan mehanizam sata postoji samo kad se sat zaustavi. I zaista pretpostavljam da bi ovi kritičari smatrali da je rad sata, dok mu se kazaljke vrte u krug, veoma uvredljiva, strana gestikulacija. To je isto što i reći da je parni motor lokomotive, samo kad stoji – parni motor; ili da rušenje zgrade uz veliki prasak pruža konačni dokaz da to nije bilo skladište municije.