Opis
Nikolaj Semjonovič Ljeskov
Paun
Autor
Po snazi i darovitosti tik uz najveće autore, Lava Nikolajeviča, Nikolaja Gogolja, Ivana Turgenjeva, Ivana Gončarova, po širini shvatanja života i dubokom razumevanju tajni života, po istančanom vladanju ruskim jezikom, Ljeskov neretko nadilazi svoje prethodnike, odlikujući se retkim umetničkim pogledom na istoriju Rusije i njen put kroz vreme.
Paun
Paun (1874) počinje autorovim iskazom da je ostrvo Valaam predeo posebne vrste: „Bio sam učesnik nevelikog kršenja strogog manastirskog običaja na Valaamu.
Na toj surovoj steni ne vole isprazne šetnje: odakle god da doplovi ovamo daleki posetilac i koliko god velika da mu je želja da se upozna sa ostrvom, on ne može sebi da priušti to ogromno zadovoljstvo – kažem ogromno, jer je ostrvo zaista veoma lepo i njegovi veličanstveni prizori su čarobni.
Na Valaamu se svaki hodočasnik potčinjava poslušanju: on mora da ide u crkvu, da se moli, da obeduje, zatim da radi i, konačno, da se odmara.
Na šetnje i razgledanje ovde se ne računa; ali ja sam, ipak, u društvu tri muškarca i dve dame uspeo da obiđem za noć celo ostrvo i da zauvek sačuvam u sećanju zadivljujući prizor, koji u slabom polumraku letnje severne noći čine divlje stene, mračne međe i tihi skitovi ruskoga Atosa…“
U „Začaranom putniku“ (1872), Ljeskov se trudio da dočara simboličku sliku Valaama, ali je u Paunu (1874) iskristalisao svoju umetničku sliku – ostrvo Valaam, kao simbol Carstva nebeskog, kojem čovek stremi ploveći morem života.
Pa i kasnije se Ljeskov bavio temom svetog ostrva Valaama, a to se posebno odnosi na priču „Tajanstvena znamenja“ (1885), zaokružujući simboličku sliku, gotovo do kraja neizainteresovan za oblikovanje istorijsko-hronološke slike o njemu.
