Opis
Danijel Defo
Kralj gusara
Defo i gusari
Odakle potiče neouobičajeno zanimanje Danijela Defoa za gusare nije lako razumeti, pa čak ni posle izvesnih razboritih pretpostavki. Imajući u vidu njegov zaista pozamašan opus o svim mogućim razbojnicima na moru, moglo bi da se pomisli da je autor čuvenog Robinzona imao nešto lično s ovom ozloglašenom felom.
Defo ne samo da se posvetio životopisima najozloglašenijih gusara svog vremena, nego je, što se njih tiče, u velikoj meri zagazio u predeo fikcije, pa čak i kad se koliko-toliko pridržava stvarnih činjenica iz života svojih junaka, on uveliko mamuza sopstvenu maštu, dosoljavajući ionako njihove već raspusne pustolovine.
Kao verovatni autor „Opšte istorije gusara“ (1724. i 1728), u dve pozamašne knjige dokumentarne proze (ili je makar takva trebalo da bude) o gusarima svog doba, premda autorstvo ovog štiva i dalje nije do kraja razrešeno, Defo se očigledno sa strašću upuštao u sastavljanje fikcije o gusarima.
Kritika?
Na pitanje s početka pasusa odgovor bi mogao da se pronađe u tome da su gusari i njihove pustolovine Defou poslužile kao izvanredan paravan za kritiku tadašnje vlade: autor kroz stvarne likove, kapetana Vajta, koji odbija da pljačka žene i decu, kapetana Belamija, tipičnog proleterskog revolucionara i kapetana Norta, s izvanrednim osećajem za pravdu i čestitost, oštro kritijuje potkupljivu vladu Roberta Volpola, koji je bio premijer Velike Britanije od 1721. do 1742.
Ipak, za razliku od stvarnih gusara Vajta, Belamija i Norta, izmišljeni lik, kapetan Mison, osnivač komunističke utopije, u vizuri Defoa mnogo je žešći kritičar društva od svakog pravog gusara, i pored toga što je autor ovakvima umeo da dosoli životopis i zlodela. Koliko god to bio pradoks, nema sumnje da je Defo bio fasciniran poređenjem između poslovnih ljudi i lopova.
Godine 1707, Defo se obratio vladi s predlogom za pomilovanje gusara s Madagaskara ako prekinu sa svojim razbojničkim poslovima, plate veliku svotu novca i „preobrate se u slobodne posednike, kao što su drugi gusari, to jest trebalo je da kažem trgovci, postupili pre njih.“ Tako bismo mogli da zaključimo da je Defo, „savest društva“, kako su ga nazivali, svoje zanimanje za gusare pretočio u tešku satiru na račun vlasti.
Defo i Averi
Henri Averi (čije je pravo prezime u stvari Everi), ponekad, nekakvom greškom, nazivan i Džon, operisao je svega dve godine, sredinom poslednje decenije 17. veka, a po svemu sudeći imao je i nekoliko nadimaka, na primer, Bendžamin Bridžman i Long Ben.
Averi, da se pridržavamo Defoove ortografije, bio je jedan od najozloglašenijih gusara svog vremena, a taj naziv stekao je između ostalog i time što je izveo jedno od najunosnijih razbojništava na moru u istoriji plovidbe, kad je u Arapskom moru, svojim brodom „Fensi“ zarobio brod Velikog mogula i prateći ratni brod, koji su kao deo konvoja od 25 brodova plovili na godišnje hodočašće u Meku.
Premda su gubici kod gusara bili prilični, Averijev plen bio je zaprepašćujuće veliki: oko 600000 funti u plemenitim metalima i dragom kamenju, što u današnjem novcu premašuje 52 miliona funti.
Za razliku od Defoovog izveštaja, Averi i njegova posada u stvarnosti su poubijali veliki broj putnika, silovali žene svih uzrasta, pri čemu su neke skakale s ograde u more, a neke izvršile samoubistvo da bi izbegle tu okrutnu sudbinu.
Zarobljavanje i pustošenje broda Velikog mogula, koji je prenosio dragocenosti, naštetila je trgovini Engleske s ovim delom sveta, pa je posle napada, Averi ucenjen na 1000 funti. Pošto je prvo pobegao na Bahame, a potom na Nju Providens, gusarski raj, Averi je uspeo da izbegne hapšenje. Od cele njegove posade, uhvaćeno je njih dvadeset četvoro, šestorica su izvedena na sud, osuđena i potom obešena u Londonu, novembra 1696. godine. Averi je iščezao. Od 1696. godine nema mu ni traga ni glasa.
