Izaberite stranicu

Dnevnik Majstora i Margarite

1.500,00 дин.

Jelena i Mihail Bulgakov
Dnevnik Majstora i Margarite
Prevod Nada Uzelac

„…Jedno vreme imala sam utisak da njega muči to što ga ja ne shvatam kad on bolno viče… I rekla sam mu nasumice: „Dajem ti časnu reč da ću prekucati roman, da ću ga predati, tebe će štampati!“ – A on je slušao, prilično svesno i pažljivo, i potom rekao: „Neka znaju… neka znaju…“ (Jelena Sergejevna)

Izdanje: 2012
Format: 13×20cm
Strana: 612
ISBN: 9788689107050

Kategorija:

Opis

Dnevnik Mihaila Bulgakova, prvi deo iz njegove ruke (konfiskovala ga policija, prepisala, pa vratila autoru, posle čega ga je ovaj spalio u nervnom rastrojstvu), drugi iz ruke Jelene Sergejevne (usled piščevog straha od ponovnog policijskog konfiskovanja), zajedno s pismima, celovito je izdanje Bulgakovljevog epistolarnog dela.

Kad či­ta­mo re­al­ne dnev­ni­ke, kao i stvar­na pi­sma, ose­ća­mo se po­ne­kad kao da nam iz­mi­če ne­što su­štin­sko. Ra­zum­lji­vo, to su naj­pre do­ku­men­ti, če­sto nes­hvat­lji­vi bez zbilj­skih okol­no­sti u ko­ji­ma su na­sta­ja­li, o ko­ji­ma sve­do­če i sa ko­ji­ma tek sku­pa ar­ti­ku­li­šu izve­stan smi­sao.

Između redova

Naj­pre ta­ko­re­ći iz­me­đu re­do­va, a po­tom u ovoj re­če­ni­ci, pa onoj, po­mo­li­će se pred na­ma ži­vot ka­kav je­ste, i pro­zi­ran i ne­pro­zi­ran, sve nam bli­ži, čit­lji­vi­ji, bez­ma­lo sto­čen u ro­man ko­ji nas hva­ta, drži i ne pu­šta dok ne do­đe­mo do kra­ja.

A sva­ki put kad bu­de­mo či­ta­li ovu knji­gu, sa­stav­lje­nu od dnev­ni­ka i pi­sa­ma, ot­kri­va­će­mo ne­što što ni­smo za­pa­zi­li u pret­hod­nom či­ta­nju. Ulo­vi­će­mo i ono što mu­nje­vi­to pro­le­će ovu­da, vi­de­će­mo pe­sni­ki­nju Anu Ahma­to­vu u po­ku­ša­ju da spa­se Osi­pa Man­delj­šta­ma od pro­gon­stva, ili njen jad kad su joj iste no­ći uhap­si­li si­na i mu­ža.

Pre­po­zna­će­mo u ma­lim stva­ri­ma i ce­lu stra­te­gi­ju so­vjet­ske vla­sti da uni­šti Mi­ha­ila Bul­ga­ko­va, na­po­re da ga ku­pi i pre­tvo­ri u pro­stog agi­ta­ci­onog pi­sca, stra­ho­ve ko­ji su ga obu­zi­ma­li dot­le da ni­je smeo sam da pro­đe uli­com. I nje­gov bli­sta­vi, ne­uni­šti­vi smi­sao za hu­mor: kad su u je­dan mah to­bo­že hte­li da ga pu­ste u inos­tran­stvo, gde ni­kad ni­je bio, ali bez že­ne, od­vra­tio je da je po inos­tran­stvu na­vi­kao da pu­tu­je sa­mo sa že­nom.

 

Ni­je hteo za so­bom „da ostav­lja ta­oce“. Ma­lo-ma­lo, pa reč-dve da je ne­ko ne­stao, ovaj ot­pu­šten, onaj osu­đen na stre­lja­nje, tre­ći izlo­žen jav­noj kri­ti­ci ko­ja ni­kad ni­je slu­ti­la na do­bro, i sve ta­ko. Za­tim osku­di­ca, bo­le­sti, pre­živ­lja­va­nje iz da­na u dan, čud­no­va­to is­pre­se­ca­no pri­jat­nim i ve­se­lim obe­di­ma, sva­ko­ja­ki mam­ci da se po­tči­ni pi­sac dram­skog ko­ma­da Da­ni Tur­bi­nih, ko­ji se čak i Sta­lji­nu ve­oma do­pa­dao…